Reformatori su često ukazivali da je Rimokatolička Crkva odstupila od istine koja se nalazi u pisanoj reči. “Pisana reč,” “Biblija i samo Biblija”, “Tako veli Gospod”, su bili njihovo geslo; i “Sveto Pismo, pisana reč, kao jedino merilo”, bila je istaknuta platforma Reformacije i Protenstantizma.
Samo Pismo ili Pismo i tradicija?
Pismo i tradicija, Biblija kao interpretacija Crkve i usklađivanje sa jednodušnom saglasnošću Oca je bio stav i izjašnjavanje Rimokatoličke Crkve. Bio je to glavni predmet sabora u Trentu, koji je sazvan da posebno razmotri pitanja koja su se postavljala i širila uticajem reformatora pred očima Evrope. Prvo važno pitanje u pogledu vere, koje je razmatrano od strane sabora, bilo je pitanje koje se ticalo ovog slučaja.
Bilo je jakih struja, čak i među Katolicima koji su bili za napuštanje tradicije i prihvatanje “samo Svetog Pisma” kao standarda autoriteta. Taj stav se toliko odlučno održavao kroz debate koncila, da su legati za papu pisali njemu, kako postoji jaka tendencija da se u potpunosti izdvoji tradicija i postavi Sveto Pismo kao jedini vrednosni standard. Ali, ako bi se to izvelo, očigledno bi to bio dug put ka opravdavanju tvrdnji Protestanata. Ova kriza, koja sa razvijala nad ultra-Katoličkim delom koncila, pokrenula je nameru da se ubede ostali o tome kako su “Pismo i tradicija” jedino sigurno tlo. Ako se to uspe postići, koncil bi sproveo izdavanje dekreta, osuđujući Reformaciju, dok se u drugom slučaju to ne bi desilo. O pitanju se raspravljalo dan za danom, dok koncil nije doveden do zastoja.
Nadbiskup Ređa (Reggio)
Napokon, posle dugačkih i intenzivnih mentalnih napora, nadbiskup iz oblasti Ređa, došao je na sabor sa sledećim jakim argumentom, grupi koja se držala jedino Pisma:
“Protestanti tvrde da se drže samo Svetog Pisma. Oni se izjašnjavaju da drže samo Pismo, kao jedinu standard vere. Oni opravdavaju svoj revolt izgovorom da je Crkva odstupila od pisane reči i da sledi tradiciju. Sada, to što Protestanti tvrde da se drže jedino pisane reči nije istina. Njihovo učenje o držanju samo Svetog Pisma kao standarda vere je lažno. Dokaz: Pisana reč nedvosmisleno nalaže poštovanje sedmog dana-subote. Oni ne poštuju sedmi dan, već ga odbacuju. Ako zaista drže Sveto Pismo kao jedini standard, trebali bi da poštuju sedmi dan, kao što je to naloženo u Svetom Pismu. Oni ne samo što odbacuju poštovanje Subote iz pisane reči, već su takođe usvojili i praktikuju svetkovanje nedelje, za koju je odgovorna jedino tradicija Crkve. Kao rezultat toga, tvrdnje da se drže ‘Pisma kao jedinog standarda’ otpadaju i doktrina ‘Pismo i tradicija’ je upotpunosti usvojena, Protestanti su sami sebi sudije.”
Za Protestante sopstvena izjava vere – Augsburgška Ispovest, 1530. bila je jasno potvrđivanje da je svetkovanje Gospodnjeg dana (nedelje) bilo postavljeno jedino od strane Crkve.
Argument je bio pozdravljen na koncilu kao sama Inspiracija; stranka koja je zastupala princip “Jedino Sveto Pismo”, je izgubila bitku; koncil je jednoglasno osudio protestantizam i celu Reformaciju kao samo jedan nepravedni revolt prema zajedništvu i autoritetu Rimokatoličke Crkve; te su to prosledili, 8. aprila 1546, proglašavanjem dveju uredbi, od kojih prva uspostavlja, pod anatemom, da Sveto Pismo i tradicija treba da se prihvate i poštuju podjednako, i da su deutero-kanonske knjige (apokrifi) deo kanona Svetog Pisma.
Nedoslednost donosi poraz
Tako je nedoslednost u Protenstantske prakse učenja, dala rimokatoličkoj crkvi dugo priželjkivanu i nestrpljivo željenu poziciju sa kojom će osuditi Protestantizam i celu Reformaciju kao jednu sebično-ambicioznu pobunu protiv Crkvenog autoriteta. I u toj vitalnoj kontraverzi, ključ glavne i krajnje izraženosti Protestantske protivrečnosti, bilo je odbacivanje subote Gospodnje, sedmog dana, koji je zapoveđen u Svetom Pismu i usvajanje svetkovanja nedelje koju je usvojila Rimokatolička Crkva.
– Romes’ Challenge,p. 25-27
(287)