Budući da je zakon duhovan, ne može se izbeći činjenica da je sveta subota duhovna institucija. Ona je dan “svetog sabora” (3. Mojsijeva 23:3). David je u svom Psalmu izrazio radost subotnjeg dana rečima, “Duša se moja proliva kad se opominjem kako sam hodio sred mnogog ljudstva; stupao u dom Božji, a ljudstvo praznujući pevaše i podvikivaše” (Psalam 42:4).
Činjenica da subotu treba potpuno posvetiti Gospodu, činjenica da ona treba biti provedena kao dan radosti i hvale, potvrđuje da su odredbe četvrte zapovesti doprinele više razvoju duhovnog čoveka nego ijedna druga zapovest. lišavanjem čovekove duhovne prednosti koju ima subota, neprijatelj je oduvek tražio da ga navede da oskrnavi subotnji dan. “Zato prekorih glavare judejske i rekoh im: Kakvo je to zlo što činite te skvrnite subotu?” (Nemija 13:17). Skrnavljenje subotnjeg dana, u očima Gospoda je jedna nečastiva stvar.
Misao da je subota duhovna institucija je predivno izneta u Isaiji, “Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš šta je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putevima i ne čineći šta je tebi drago, ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu” (Isaija 58:13,14). Subota je oduvek predstavljala osvežavajuće vreme kada su ljudi bili u posebnoj prilici da se raduju u Gospodu.
Stih iz Dela Apostolskih, objašnjava duhovne prednosti kojima je Bog nameravao da preko subote pruži onima koji je u duhu proslavljaju: “A u dan subotni iziđosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale” (Dela 16:13).
Iz ove izjave se može primetiti da je i u starozavetno vreme i u dane Apostola Pavla subota bila dan okupljanja za molitvu i bogosluženje. Tu misao podupiru stihovi, “A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore. A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreći im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj. A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje” (Dela 13:42-44). Ovde otkrivamo da je u vreme apostola subota posmatrana kao dan zajedničkog okupljanja, kada se “slušaju reči Božije”.
Subota je dan zakazanog Božijeg sastanka, kada se odlažu sve misli i aktivnosti svetovne prirode, kao i za zajednički dolazak na slušanje reči Božije. Prema tome, kada je Pavle izjavio, “zakon je duhovan”, on je podrazumevao i instituciju subote, koja je trebala da bude namenjena isključivo duhovnim stvarima. Pitamo se: Da li je to sakupljanje, kada se gotovo sav grad sabrao da čuje reči Božije, bilo od suštinskog značaja onima koji su bili prisutni? Primećujemo ovde, a to je neizbežna činjenica, da se subota isto tako dobro koristila i u novozavetno vreme kao i u dane starozavetnih proroka. Novozavetne reference su isto tako jasne i očigledne kao i one koje smo naveli u starozavetnim. Institucija subotei njena svrha se nasjtavljaju. Nije subotni odmor taj koji je doneo jaram ropstva, već ljudski propisi kao nešto što se podstiče držati.
Izvesni napadi na subotni dan imaju tendenciju da stvore osećaj prezira i nepoštovanja prema njoj i to je baš ono što sotona želi. Međutim Božija je volja da subotu zovemo milinom. Reč “milina” ovde sugeriše na nešto što donosi duhovnu radost i sreću. Pošto je to slučaj, kako može da se dopadne Gospodaru subote kada sluša da ga omalovažavaju, izobličuju i obezvređuju?
– Zakon i subota, Allen Walker, p. 57,58
(263)